Kategorija: Fabrika

Neće da upali. Treba mi zdrav akumulator, zdrav auspuh, zdrav rezervoar. I treba mi zdrava godina. Toplo da bude. Da bi upalio i odvezao negde. Sotonski auto koji me je vukao u smrt. Vukao uzbrdo . Teglio nizbrdo. Ostavljao me, a ja sam mu govorio ako, imam snage. Ostavi me, prevrni se. Da vidimo šta će još da se desi. Imam anđela čuvara. Ravno u smrt da krenem otišao bi mi samo retrovizor. E njega mi beše zao. A taman sam upicanio da uzmem 300 evra za njega. A juče sam hteo da ga dam za dzabe. Samo da oteram sotonu iz dvorišta koja me je satarila. Ako ga neko kupi, kupiće ga iz sažaljenja, iz ljubavi. Prema meni, prema autu. Tako smo se vezali da znamo čoveka da opravimo. Oteramo ga niz stepenice, pa ga podignemo s liftom. To je opravka. Tog dana smo spajali akumulatore. Kombi nije hteo da upali. I u toj banji upoznao sam nikog a video sve. I mogao bih tamo da živim jer ne znam nikog a vezao sam se za sve. samo mnogo mirno mesto. Mirno za moj temperament. Možda jednog dana.

Nigrutin je ušao u kafić sav oznojen. Valjao je neku robu preko grane. Njegova kožna jakna belela se od brašna. Tako očigledno, tako primitivno. Viđao sam ja i u kesama da nose brašno ali da sam tovari džakove. Za to baš treba imati upornosti. Ali takav je on, uporan i odvažan. Poljubio je mače iz lokala, ona malo popiškila gaćice ali dobro. Seo je na svoje mesto. Pištolj je sklonio iz šanka. I novinama oterao muvu. Ustao je i odgegao se do automata za nes, tu sebi zbućkao kaficu i seo na sopstveno dupe. Tu negde oko pulta. Gledao je one mace kako su vredne, pa se misli koju da ženi. Sve ih je jebao ali od dve alimentacije nekim babama sad bi da ženi i želi nešto mlado. Jedna je plava drga crna. Tako je hteo. Kad bi se on pitao oženio bi ih obe. Ali ne pita se . Tu se pita aparat za nes kafu koji dogoreva.

-Nigro treba aparta da se popravi, bila je mađarica.

-Sad ću da zovem Šljuku da to sredi…Alo mudonja aj dođi do lokala treba da središ ove madžestike…mislim aparat za nes.

-Gotovo, kad dođe neka mi se javi, cicili micili.

-Nigro, aj čuvaj se.

-Ja, pa ja sam da se ubijem, ne bi pištolj opalio. Mene bog čuva. Beži smrt od mene ko od vukodlaka, a obrijan sam. Dobro i ti si, znaš da te vise volim od Sandre.

-Cmok!!!

U lokalu je bilo puno dece srednjoškolaca. Kita. Tako se zvao. Ne baš zabačeni kraj, više onako na obodu strasti. Kad ljudi posustanu od puta pa svrate. Negde u divljini. U divljini ljudi. Terasa je davno zatvorena, ostale samo ležaljke posute blagim snegom i mraz. Jak mraz koji štipa za lice.

-Jel treba nešto vruće kolega?
-Idi u kurac, al me prepade.
-Hahaha, nisam te prepao šta sereš, vidiš da si u mislima.
-Ma jebe me ovaj nes aparat.
-Znači ništa od kafe.
-Ništa brate, sad će Šljuki da ga opravi.
-Ništa, ondak.
-Nemoj zezas sedi tu sad ću ja.
-Ma jok, idem na vazduh, smrzo sam se ko pizda.
-Hahahah, ideš na mraz ludaku.
-Aaa

Ušao je u svoj džip, lepi modro plavi, kao nebo u Ljubljani posle kiše. Okrenuo se ka ortacima. Repetirali su mikije svoje i počeli da rasipaju barut po lokalu. Nisu bili toliko nabeđeni da treba nekog da ubiju. Nisu ni imaji precizan cilj. Amerima i nije toliko važno živ ili mrtav, samo da ga dovedu.

Ušli su unutra, pogledali mrtve cica mace, ranjene srednjoškolce i Nigrutina svog u krvi, kako briše staklo sa sebe.
-Ajde pičko, ulazi.

Put od džipa do lokala izgleda da je dug za pičku, ali ipak nije progovorio ni reč. Svoje reči ostaviće za neku drugu priliku, možda neku tuđu sahranu a možda i svoju. Njemu je važno da je preživeo. A njima, da su ispraznili muda. A Amerima da je zadatak izvršen. Dobija se povratni odgovor misija uspešna. Pička je u autu.

-E sad će malo da te jebemo. Hahahaha!

Ja sam evo u ludnici. Pišem vam ovo pa ne znam gde ću pre. Dal da popijem lek ili da podavim piliće što mi pijuču. U ludnici požuda i strasti. Da, tamo je sve dozvoljeno. I ono što nije dobiješ na kraju. Dobiješ slobodu. I čovek shvati kako mu trebaju granice. Što ti je širi um to ti ljudi uže granice postave. A evo oni u zatvoru valjda su bogovi sami za sebe. Pa se pitam da li je svet zaštitio narod od njih ili je njih zaštitio od naroda. Pre bi se reklo da oni vole što su tamo. To je njihov svet. Njihova granica. Njihov krug. Bitno je da imaš s kim da se igraš nije važno gde si. Alkapone ili Beštija. Odluči sam. Prihvati ili i nastavi dalje. Nema predaje. Sve naše obmane su takve da nas mogu uvek kupiti i izbora nema. Nema dobra i zla. Ima samo onog što ti kažu ljudi. Koji su spavali, sanjali, prdeli, rakijali se, patili, plakali, jebali se, ljudi i žena. Ako slušaš njihov glas , pa to ti je odluka. Tvoja nije.

Put raspoznavanja je težak. Put kojim se ide u besciljno lutanje .Tragaš za pokvarenim kovčegom. Tragaš za satom. Pogledaš ga jednom pola dvanaest, drugi put već je pet. I tako prođe ti dan. Da li je prošao unapred ili unazad to ni Nerma ne zna. Ne zna ni Cigo, ne zna ni Sibirac sa bradom. U glavnom nešto se okrenulo. ili je nešto otkucalo. Nečije srce. Ako je to zaista srce onda je to srce i hladnoga bika vrele krvi. Toreadora koji prkosi slobodi i prirodi.

Kazašt nosi svoj crveni veo. Nosi svoje splitanke i kožne pancire prepletene kovanim gvožđem. Nadmudruje se sa životinjom. Igra se. Skupa igra, ali ne za njega, skupa za bika. Jer je bik već sebi prepisao smrt od strane čoveka. Šta mu drugo preostaje. Zato zna i ćuti. Bori se mislima. A razume. Svaku našu pomisao, svaki naš treptaj oka. Razume. Najbolje razume misao. Ako si siguran da ga mrziš i da želiš da ga pojedeš ti ćeš ga probosti. Ali onda se on neće igrati sa tobom. Onda će mirno stati i čekati da mu završiš muke koplja probodenih.Gledaće te i plačući sanjaće svoju ljubav svoju decu i ko zna šta. Ali će plakati. Ali ne smrti. Neće oplakivati sebe. Već nemoć čoveka da uistinu spozna ko je tu gazda. Taj jadni bik koga ćeš ti ubiti on ti je ćaća. On te je napravio. Izrastao te u čoveka i plače jer nastavljaš dalje a on nije siguran da li će te sa mlečnog puta gledati. Sve što živi nije sigurno u smrt. Jedino smo sigurni u život, to traje. A da li smrt traje. To samo heroji mogu da spoznaju, onako sami za sebe ako su mnogo radoznali.

I popio sam kafu. Pričao sam sa sobom u tom jeftinom lokalu na ulici. Jeftini ljudi, skupe cene. Upoznao Neretvu. Seo je za moj sto, kraj mene. Zagrlio me je kao da bih ja sad plakao. Ma nisam došao da plačem došao sam da ubijem nekog bankara i da uzmem sve pare. Da niko ne vidi, da niko ne čuje, da niko ne sazna. Ni jedna novina o tome da ne piše. Samo da plati život glavom. Meni da da pare a ja njemu glavu. Njegovu. Jer je i sam pre toga izgubio čim je došao sa kovčegom para u jeftinu kafanu medju skupe ljude.

-Vidim piješ kafu.
-De si brate, dugo te nisam video.
-Nemoj tako preneraženo, nismo se videli mi nikad al aj sad kad baš voliš da lažeš. Ajde što lažeš sebe nego lažeš i ove ljude koji nemaju pametnija posla.
-Alo bre, šta ste se ućutali ko pacovi. Slušate a. Igra mečka.
-Sedi Neretva.
-Što piješ kafu sam, gde su ženske, silne ženske koje si bario po kompjuterima i po sobama, po hotelima i motelima. Bario sve i zbario. I šta sad. Sad si vucibatina koja sama pije kafu.
-Ponudio bih i tebe ali nemam para.
-Konobar donosi kafu već skuvanu. Nema veze ko je Neretva ali zna ko sam ja.
-Pa pij šta me gledaš.
-To je kafa za tebe.
-Kuća časti, javlja se konobar.
-Ne časti kuća to je na moju recku.
-Pa čekaj vi sad mene jebete kome ja da platim.
-Nema da platiš ništa, ko sedi sa mom ne plaća piće jel ti jasno.
-A tvoje. Ja svoje moram da platim.

Ostao je u bunilu da me gleda i odmah je znao da se zajebao. A i ja sam znao da neće da popije tu kafu, nešto mu mrsko kad je džabe. A navika. Častiš konobara da ti donese kafu, častiš kuma da ti ustupi mesto, častis kurvu da te odvede u njen stan. Sve častiš. I na kraju došao si na moj pijedestal i nije ti jasno. Ma nosi se Neretva. Idi s bogom dragim.

-Čujem pišeš knjigu.
-Pišem.
-I jel ima neka jebačina ja samo to čitam.
-Ima jebačina, ali negde na kraju.
-Znači drkaš ljude da čitaju celu knjigu da bi stigli do jebačine koja je na kraju.
-Kurac, pička govno sisa, eto ti jebačine.
-hahahaha! dobar si.
-Mora radnja znaš. Nisam ja ko ti, ja to radim suptilno.
-A ti ne zavrceš pevca i paziš na matericu. To mora da kida, da se lomi. da šiklja krv.
-Mora Neretva kod tebe, kod mene ne mora. Ja u zatvor nisam išao.
-Pa nisi, ti si išao u ludnicu i misliš da si posisao svu pamet sveta.
-Ti si bolji, znam.U zatvor nisam išao, ali ne znači da neću.
-To lutko.

Bila je noć, svirao stari dobri rokenrol…

Evociram uspomene pa me bole. Ne znam dali boli ovo sto pišem ili boli vazduh koji dišem. Jednostavno boli sećanje. Sećanje da je sve moglo biti drugačije.

Na jednom zastade mi dah, osetih se umoran i plašeći se smrti zaplesah sa snovima. Zaplesah negde u dubini duše. Da li je ovo sve istina. Da li koračam svetom sam ili imam nekoga ko me prati. Znam ona je tu. I on je tu. I svi su tu. Ali polako izlazim iz sebe. Polako se okrećem svom bolu i postajem jadan, beda. Postajem niko. Jer baš mi to treba, da budem niko i da me prepoznaju.

-Gle kolko si propo!
-Propao je.

Jede bedan sendvič a radije bi neku kiflu sa puterom u nekom toplom lokalu. On žvaće sendvič sa hladnom salamom. Hladnija je od mraza koji okružuje. Hladnija od smrti. Ta bedna salama od kučećeg mesa.

-I, gde mu je žena?
-Ostala negde u Rusiji. On se nadao da će ga čekati, da će poći sa njim, sve se nadao.

Otrčao je do obližnje kante za djubre i u bunilu bacio sendvič. Bacio salamu. Tu bednu. I poželeo je sreću. Uhvatio je zračak sunca, nešto ga je ogrejalo. Iz Sibira došao u Srbiju i raduje se Suncu. Raduje se kao malo dete. I topla jutarnja kafa u obližnjoj kafani. Kafa od koje se kosa diže na glavi. Jaka, čemerna, crna. Turska, domaća, brazilska. Nije vazno, mi je zovemo domaća a kojim putem je stigla, nek pitaju druga Nigrutina.

Mislio je da može da izdrži. I noć i besani dan. Stoji na ugu. Ne baš na uglu, više onako u zavetrini. Stari ciga, debeli. Ne toliko star da bi nosio violinu, a ni toliko mlad da bi nosio zlato. Ovaj je prodavao gaće. Muške čiste pamučne gaće. Ali život je to. Ljudima ne trebaju gaće. On se ceo dan smrzavao u nadi da će zaraditi za troje dece i ženu i svastiku. Ali nije zaradio ništa. Prodao je dvoje i njih pojeo. Trista dinara za 24 sata. I nije neki trošak. Ali ciga se misli. Ne znam da li cigane obliva znoj kada prodaju gaće ili kada im je hladno. Ali ovaj se znojio kao vepar. Misli narod smrde gaće. Ne druže, smrdi ciga na neki loj. Na drugu rasu na bedu. Smrdi, a opet kad ga posetiš po mislima. Kad mu preturiš po sobi. Po odajama strasti, bunila i samoće vidiš. Nađeš čoveka pa ti taj smrad pređe u naviku. A kasnije pređe na drugoga. Ti postanes transmiter. Samo preneses smrad. Kao što je i on preneo te gaće onako slučajno, u priči.
I ciga se bori sa samoćom. Svi se bore sa tom opakom bolešću. Svako misli da postoji pravda. Ali nema pravde. Pravda su gaće. Iscepane, umazane, čiste. Bele. Sve je pravda i pravda je niko. Onaj momak što stoji među ljudima, onaj niko. Ni imena mu ne znaš, ni života da mu se setiš. Ni boje kose ni očiju. On je niko i on je pravda. Nema ništa a ima sve. Ima misao. Stoji. Danas ovako sutra onako, obučen do zla boga. Ovaj je mlad. Stoji pa čeka. Misli vrana će mu doneti pismo. Čeka boga, čeka druga. Čeka i ne zna dokle će. Nerma se zvao. Tako ga znam iz priče. Nerma je jedan i on nikog ne poznaje. Ne zna ni slovo ni reč da kaže. A nije mutav. Samo čuva svoje reči za neke tuđe gaće. Za neki drugi smisao. Za neki drugi život. Možda nebeski. Ali ne veruje taj u boga. Uzima pare iz crkve. Neće da prosi. Prkosi. Njegov bog je neko drugi njegov bog je u tamnoj odaji. Njegov bog je razvratnik. Đavo. Đavo sa šar-planine. Nemešt i nemušt.

Ako postoji ta neka piramida i ako je neko nekada bar jednu napravio. Nek se bog nazove Nerma. Jer i iznad pape ima. Tako da ima i on u koga da veruje. Veruje u nemešt i nemur.

Pre godinu dana krenuo sam da pišem neke tekstove. Uglavnom su povezani jedan sa drugim… I evo ovde ih objavljujem pod imenom fabrika… Priče su zasnovane na nestvarnim događajima i svaka sličnost sa stvarnošću je slučajna.

Dakle tražim stari flash disk i resavska prepisivačka škola može da krene.