Dobro jutro dragi moji. Razmišljam kako da provedem današnji dan. Neke stvari koje su mi bile blisko, sad su tako daleko. Kad bih mogao sve da obuhvatim jednim životom. Puno ideja, puno puteva… sve to treba da stane u jednu misao u jednu rečenicu, u jednu reč. Možda je tako i nastao ovaj blog „fabrika“. Ja proizvodim ideje. Kradem tuđe misli i teram dalje.
Naučiću neke poslove, neke veštine steći ću. Ali sve neće biti isto kad dođeš ti i život mi pretvoriš u kajganu.
Evo ovako… idem da nam skuvam po kafu, pa na terasu… pa na oblacima mašte u daljine. A iz zvučnika piči Oliver Dragojević, dolazim da se poklonim…
Put u budućnost ili u prošlost je isto toliko moguća, kao i odrediti šta je starije, kokoška ili jaje…
Trebalo bi da bude lakše nego što sam mislio. Po koji put… Ovaj put je stvarno. Ispričaću vam svoju životnu priču. Brlog, sve na gomili, razbacano, ja ili moja subverzivna kopija. Sve ono što sam želeo ili možda ostvario. Ne znam.
tako je počelo… boje su se složile. Eureka… Otkrio sam Ameriku… i ja otkrivam ličnosti i karaktere, kroz ove stihove, svog ponora. Uživajte…
